Nedavno je svetska, a naša operska diva Milijana Nikolić odbila da peva na Novogodišnjem gala koncertu u čuvenoj Sidnejskoj operi, gde redovno učestvuje već nekoliko godina unazad, kako bi mogla da nastupi na Kolarcu sa Beogradskom filharmonijom. Gest vredan divljenja, za koji većina umetnika ne samo što ne bi imala hrabrosti, već ni mogućnosti, pošto tek retki među njima imaju takav privilegovan status u najznačajnijim svetskim operskim kućama poput sidnejske da mogu to da učine. „Nije teško zaljubiti se u Milijanu“, rekli su tim povodom u Beogradskoj filharmoniji, a publika na Kolarcu propratila je njen nastup pravim ovacijama. O Sidnejskoj operi većina može samo da sanja, dok je Milijani umetnička baza i svake godine tu otpeva po nekoliko glavnih uloga. Ima iza sebe i glavne uloge u slavnom njujorškom Metropolitenu, jednoj od najprestižnijih operskih kuća u svetu. Nastupala je i u brojnim drugim renomiranim operama i koncertnim dvoranama širom Evrope, Australije, Novog Zelanda, Amerike i Azije. U svet pevačke umetnosti uplovila je još kao devojčica, pevajući u horu Sirmium Cantorum u rodnoj Sremskoj Mitrovici. Studije solo pevanje završila je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi čuvene primadone Radmile Smiljanić. Debitovala je na daskama koje život znače takođe u Beogradu, na velikoj sceni Narodnog pozorišta. Nakon toga odlazi na usavršavanje u prestižnu Milansku Skalu, a u ovoj operskoj kući igra i svoje prve glavne uloge. Tako neobično počinje njena karijera, jer je Milanska Skala za većinu umetnika vrhunac karijere i nedosanjani san, a za Milijanu deo njenih početaka.

Diva svetskog renomea Milijana Nikolić, u Australiji je prava zvezda, čije se lice često može videti na bilbordima, autobusima, operama i drugim istaknutim mestima. Takvu popularnost uživa tek mali broj operskih umetnika, s obzirom na dominaciju popularne kulture širom sveta. Naravno, ima vernu publiku i među Srbima i drugim jugoslovenskim narodima iz dijaspore, a mnogi su zbog nje i zavoleli i počeli da prate operu. Pored neverovatnog talenta i harizme, Milijana nosi u sebi i retku iskrenost, skromnost i dobrotu. Već na prvi pogled prepoznaju se njena nesvakidašnja prefinjenost, toplina i plemenitost, kakve se retko sreću. Prirodom svog posla, često putuje sa suprugom, tenorom Rozariom La Spinom, takođe svetski poznatim operskim umetnikom, i sinom Enrikom Ilijom. Uprkos svim putovanjima i obavezama, uspevaju da provode dosta vremena i sa svojim bližnjima širom sveta. Redovno provode vreme kako u Milijaninoj rodnoj Srbiji i Rozariovoj rodnoj Australiji, tako i na Siciliji odakle je on poreklom, a i njihovi roditelji posećuju ih vrlo često gde god da su. Porodica La Spina–Nikolić pleni neverovatnom toplinom, ljubavlju i neposrednošću. Rozario za sada neuspešno pokušava da dobije srpsko državljanstvo, iako mu je to velika želja, jer je opčinjen Srbijom i Srbima i, kako kaže, želi da postane Srbin. Apelujemo na nadležne da isprave ovaj propust. Treba da čuvamo porodice poput Milijanine i Rozariove, kojima je dom ceo svet, a ipak poštuju svoje korene i uvek se vraćaju svojoj Australiji, Italiji i iznad svega Srbiji.

Nedavno si održala koncert na Kolarcu sa Beogradskom filharmonijom, zbog koga si odbila i svoj sada već tradicionalni nastup na Novogodišnjem koncertu u Sidnejskoj operi. Tražila se karta više, a tvoj nastup bio je praćen ovacijama i bisom. Kakve utiske ti nosiš sa ovog nastupa? Koliko ti znače susreti sa našom publikom?

Održala sam taj koncert pre svega sa željom da podržim Kolarčevu zadužbinu, koja je u jako teškoj situaciji. Saznala sam za to prilikom svog prethodnog nastupa na Kolarcu i nastojim da pomognem na sve načine. Ne smemo da dozvolimo da se stavi katanac na ovaj hram umetnosti, jer bez tako važnih kulturnih ustanova i uopšte kulture, jedan narod gubi identitet i nestaje. Nedavni koncert je i moja prva saradnja sa Beogradskom filharmonijom i bilo mi je važno da ih ispoštujem do kraja kao jedan od naših najeminentnijih orkestara. Kao što imam vernu publiku u Australiji i ovde imam svoju publiku, prijatelje i drage poznanike koji me znaju još iz mojih studentskih dana u Beogradu. Tu su i moje drage kolege iz hora RTS-a i nekadašnjeg hora Doma vojske, u kojima sam pevala kao student. To je bio moj studentski hleb i ta poznanstva i prijateljstva traju godinama. Kažu da ti je grad u kome si studirao drugo rodno mesto. Kada ti dođu svi ti ljudi na koncert da te čuju, vide i podrže, to je zaista nešto posebno. Osetiš ponos zbog podrške naše divne publike i njihov ponos što si nešto uspeo da uradiš van naših granica. Važno mi je da dođem uvek kući, da napunim baterije, da se vratim na ono moje, odakle sam. To me drži na zemlji, vraća na početke i podseća da ono što je došlo kasnije nije palo s neba i da imam ludu sreću i privilegiju što mogu da živim od svog zanimanja. Sa studija i brojnih koncerata koje sam slušala dok sam studirala, znam dosta ljudi i iz orkestra i kada vidim ta poznata lica, setim se da je za nas studente bio pojam stati ispred orkestra RTS-a ili filharmonije, tako da mi je to ostvaren san.

Koncert “Za zaljubljene” na Kolarcu sa Beogradskom filharmonijom, foto: Beogradska filharmonija promo

Kako pamtiš svoj prvi nastup u Metropolitenu? Kako izgleda saradnja sa jednom takvom prestižnom operskom kućom?

Nastup u Metropolitenu je vrhunski uspeh za operske umetnike. To je kuća sa neverovatnom tradicijom. Njihova publika izuzetno poštuje umetnike i ima jedan krug ljudi koji je konstantan i sve prati. Meni je to bila velika čast. Prvo su mi ponudili iz Metropolitena da pokrivam Elinu Garanču, a pošto je ona otkazala zbog privatnih problema, dobila sam šansu da zapevam u operi Ana Bolena. Uvek sam se nadala da ću u Metropolitenu debitovati sa ulogom koju sam pevala već sto puta, a ispalo je sasvim drugačije. Dve godine pre toga tamo sam pokrivala Karmen i mislila sam da ću u toj operi dobiti šansu, ali su me oni videli u novoj ulozi. U Metropolitenu sam imala fenomenalnu podršku hora, orkestra, pijanista, solista i drugih sjajnih umetnika. Važi za Amerikance da uvek podrže i to se pokazalo tačnim.  Svi su hteli da rade sa mnom kako bi mi pomogli da uspem i pokažem svoj maksimum, a posebno maestro Marko Armiliato, koji s razlogom važi za „pevačkog“ dirigenta. On mi je bio velika podrška i na sceni. Velika je retkost raditi sa takvim dirigentom u današnje vreme. Sopran Sondra Radvanovski bila mi je takođe velika podrška. Stvarno je predivna umetnica i koleginica. Neprikosnovena je u ovom repertoaru i zbog nje su u Metropolitenu i postavili sve tri Donicetijeve kraljice. U istoj sezoni pevala je i Anu Bolenu i Roberta Devera i Mariju Stjuart, što je retko ko uspeo. Pored svih svojih obaveza, imala je vremena i za mene, pomagala mi i savetovala me. Imala sam sjajnu saradnju i sa izuzetnim režiserom sir Dejvidom MekVikarom.  A moj debi na sceni Metropolitena… Pevala sam belkanto, a poznato je da tu orkestar ostavlja pevače ogoljene. Pri tome, moja arija otvara celu operu i ja se prva pojavljujem. Metropoliten ima oko 4500 mesta i kada sam izašla na scenu, srce mi je lupalo hiljadu na sat. Tih prvih 20 sekundi sam se borila da smirim dah, da se opustim. Govorila sam sebi: „Samo se opusti i uživaj u svom glasu, pevanju i muzici“. Međutim, posle tih 20 sekundi je bilo sve kao na bilo kojoj sceni na svetu i nisam više razmišljala o tome da sam u Metropolitenu. Sondrin i moj duet je doživeo ovacije. Na kraju me je publika predivno pozdravila. Odavno nisam doživela takav adrenalin. Takvi momenti i uopšte taj sam rad u pozorištu, to je ono za  šta živimo.

Znam da iz skromnosti to ne govoriš, ali je činjenica da si u Australiji prava operska zvezda. Kako pamtiš pevačke početke u Australiji? Kako je došlo do prvih nastupa u toj zemlji?

Australijska priča je krenula spontano. Pre toga sam bila u Italiji i tamo već lepo počela da gradim karijeru. Moj tada momak, a sada suprug Rozario angažovan je u Sidnejskoj operi. Pevao je u Toski i dobio dosta angažmana. Odlazila sam u Sidnej da ga slušam kada sam bila slobodna. Naravno, neminovno je da kao pevač uvek pokušate da osvojite što više teatara, tako da sam polagala audiciju za Sidnejsku operu. Sad već ima 10 godina otkada sam prvi put nastupala na toj sceni. Debitovala sam sa ulogom Ježibabe u operi Rusalka – slovenska duša prvi put baš u slovenskoj operi! Od tada me zovu svake godine za jednu, dve, a nekad čak i tri produkcije, u zavisnosti od programa. Karmen je postala moj zaštitni znak u Sidneju, a mnogo puta sam pevala i Aidu. U Sidnejskoj operi sam pevala i svog prvog Vagnera, tačnije ulogu Venus u Tanhojzeru. Prvi nastup u toj kući, koja je svetska ikona i simbol Australije, bio je za mene veliki doživljaj isto kao i Metropoliten. Adrenalin je bio neverovatan. Sad mi je to tamo kao dobar dan i ta opera je moj drugi dom. Oni su mi pružili puno šansi i mogućnosti. Mnogo repertoara sam tamo otpevala po prvi put i na neki način se iskalila u operi Sidneja, ali i Melburna. Kasnije sam pevala i u Brzibejnu i Adelejdu. U operskoj kući Perta još jedino nisam. Bila sam pozivana, ali bi se nekako uvek desilo da budem zauzeta. Moram da kažem da su zaista Sidnej i Australija moj drugi dom, tj. na neki način moj prvi dom posle Milana, jer su mi i u Skali dali izuzetnu šansu i puno prostora. Pošto sam već dugo u Australiji, vidim kako se publika veže za određene pevače i voli da ih sluša uživo. Tamo ima i puno naših ljudi koji su i ranije dolazili u pozorište, ali i onih koji su krenuli kada su čuli moje ime i videli nekog našeg na repertoaru. Počeli bi iz radoznalosti, a onda bi zavoleli operu i nastavili da dolaze. Ima izuzetno mnogo našeg sveta, ali naravno i Australijanaca koji dolaze da gledaju moj nastup.

Karmen, Handa Opera on Sydney Harbour

Bila si vrlo mlada kada si postala stipendistkinja Milanske Skale. To je priča o hrabrosti da se slede sopstveno srce i snovi. Kako si dospela u Skalu? Kako su izgledale studije i prvi nastupi tamo?

Studirala sam u Beogradu u najgore vreme rata i ludila devedesetih i meni je muzika mnogo značila, jer sam tu pronašla svoj svet u kome sam se osećala izolovano i zaštićeno od svih strašnih dešavanja. S druge strane, sve je to život i da nisam prošla kroz sve kroz šta smo prošli svi mi zajedno, sigurno ne bih bila ono što sam danas. Uvek sam imala ogromnu podršku svojih roditelja Ljiljane i Riste, koji su svo troje nas dece podržavali da se bavimo onim što volimo i što nas ispunjava. Moj brat Milijan je sada kondicioni trener Košarkaškog kluba Cibona u Zagrebu, a sestra Marina je u biznisu i radi u komapiniji Nestle na kontroli kvaliteta. To je bio njen san i stvorena je za to. Naši roditelji nisu bogati i bilo im je teško da nas iškoluju, posebno dok smo studirali. Mi smo se trudili da napredujemo što bolje možemo i završimo sve na vreme.  Bili smo prilično izolovani u našoj zemlji, a u to vreme internet nije bio razvijen i informacije nam nisu bile dostupne kao danas, tako da nismo mogli da pratimo svetske tokove, niti da se uporedimo sa kolegama izvan Srbije. Zbog te opšte izolacije, razmišljala sam kako ću i šta ću posle fakulteta. Počela sam da radim u Narodnom pozorištu i dobila neke manje uloge, ali sam stalno osećala da još nisam naučila dovoljno i da tu ne mogu dalje da napredujem. Vapila sam za znanjem, proverom i upoređivanjem dokle sam stigla negde u inostranstvu. Bilo je internacionalnih takmičenja kod nas, ali se tu pojaviljivao uglavnom isti krug ljudi. Tako sam se prijavila za jedno takmičenje u Poljskoj, jedino gde su takmičarima bili obezbeđeni smeštaj i hrana, jer nisam imala novca za skuplje varijante. Morali smo da prikupimo novac za prevoz do Krakova. Tata je bukvalno skupljao novac po raznim firmama ovde u Sremskoj Mitrovici. Zanimljivo je da mu je jedna pivara dala pivo. To su onda prodavali u lokalnoj prodavnici da bi skupili novac za avionsku kartu, koja je bila jako skupa, pošto se putovalo okolnim putem preko Nemačke i nije moglo drugačije. Tako sam zaobilazno, na mala vrata ipak stigla u Krakov. Tamo me je čula sjajna profesorka Helena Lazarska. Ona je bila i predsednik žirija i vrbovala me je da dođem kod nje u Beč na dalje studije, pošto je predavala na bečkom konzervatorijumu. Na tom takmičenju sam osvojila drugo mesto, a prvo nije bilo dodeljeno nikome. Verovatno bi mi dali prvu nagradu, da nije bilo nekog nesporazuma oko izdanja nota iz kojih sam pevala. U svakom slučaju, za mene je bilo veoma važno što sam osvojila jednu tako značajnu nagradu van naše zemlje. Osvojila sam i novac, što mi je takođe mnogo značilo. Bila sam baš ponesena tom nagradom po povratku iz Poljske. Ubrzo potom, organizovana je audicija za Milansku Skalu u Beogradu, kako se ispostavilo prvi i poslednji put, i to zahvaljujuči Italijanskom kulturnom centru, Nikoli Mijailoviću i njegovoj vezi sa Milanskom Skalom, gde se i sam usavršavao. Prijavila sam se za tu audiciju ne očekujući ništa. Želela sam samo da uživam i pevam što bolje, kao i uvek kad izlazim na audiciju. Italijani su govorili italijanski, a mi srpski i niko nije znao dobro engleski, tako da je prilikom proglašenja izabranih kandidata došlo do zabune. (NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI)

Australiana Serbahttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/01/16295446_10155064174999260_124855590_n.jpghttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/01/16295446_10155064174999260_124855590_n-150x150.jpgAustraliana SerbaIntervju PLUSAustralia,Australija,Beograd,Beogradska filharmonija,David McVicar,Elina Garanca,Kolarac,Kolarčeva zadužbina,La Scala,Marco Armiliato,Melbourne,Melburn,Metropolitan,Metropoliten,Milanska Skala,Milijana Nikolić,Nikola Mijailović,Radmila Smiljanić,Rikardo Muti,Rosario La Spina,Rozario La Spina,Serbia,Sidnej,Sidnejska opera,Sondra Radvanovsky,Srbija,Sremska Mitrovica,Sydney,Sydney OperaNedavno je svetska, a naša operska diva Milijana Nikolić odbila da peva na Novogodišnjem gala koncertu u čuvenoj Sidnejskoj operi, gde redovno učestvuje već nekoliko godina unazad, kako bi mogla da nastupi na Kolarcu sa Beogradskom filharmonijom. Gest vredan divljenja, za koji većina umetnika ne samo što ne bi...Internet Magazin