Par reči o pesnikinji…

Darija Stanković već je svojom prvom zbirkom pesama “Žena sa umom boje izlazećeg sunca” privukla pažnju brojnih poznavalaca i poštovalaca poezije. Ova mlada pesnikinja pleni snagom i autentičnošću svog poetskog izraza i vraća veru u budućnost poezije u vremenu kad nam se katkad čini da su banalnost i bahatost već odavno pregazile sve što je plemenito i lepo. Jedna od najvećih srpskih književnica današnjice Sanja Domazet u svojoj recenziji Darijine prve zbirke pesama sa iskrenim divljenjem govori o lekovitosti i snazi stihova ove mlade pesnikinje. Inače, Darija je rođena 20.04.1990 u Kruševcu. Po obrazovanju je diplomirani novinar i trenutno završava postdiplomske studije na Fakultetu političkih nauka. Živi i radi u Beogradu, a ,Žena sa umom boje izlazećeg sunca” njeno je prvo objavljeno autorsko delo. U promociji ove zbirke pesama, koja je održana 25. januara 2018. u biblioteci “Milutin Bojić” u Beogradu, učestvovale su i urednica izdavačke kuće CNP&P Izdavaštvo Jasminka Bedeković, glumica Zinaida Dedakin i drugi. Slede promocije i u drugim gradovima Srbije, a o daljim planovima Darija kaže:
“Nemojte me, molim vas, pitati o planovima i budućnosti. Kakvi su to samo okovi!
Dozvolite mi život, duboko disanje i britki um.
Neke predodređenosti i ja ćemo se već sresti na istim talasnim dužinama.
Danas tako verujem u njih.
Budimo dostojni svojih uloga!”

Ista šašava pitanja, sasvim različiti odgovori…

Kako je proteklo predstavljanje Vaše prve zbirke pesama „Žena sa umom boje izlazećeg sunca“? Kakvi su Vaši utisci?

25. januara, u Beogradu, održana je prva promocija knjige ,,Žena sa umom boje izlazećeg sunca”. Imala sam veliku čast da kraj mene sede, i pruže mi podršku, oni čiji su letovi u nesagledivim visinama i time načine moja krila još snažnijim za književni polet.

Izuzetno sam srećna zbog impresija prisutnih da nisu imali osećaj da prisustvuju klasičnom predstavljanju knjige, već da su se nalazili na mestu na kom su zaplesale najlepše emocije i uzvišene misli. Jer, ne možete govoriti o poeziji, a da ne budi život.

Sa velikim zadovoljstvom sam posmatrala sva ta ozarena lica, potpuno predana onome što je dopiralo do njih. Činilo se kao divno putovanje, koje je za svakog trajalo u skladu sa vlastitim brojem godina, a svega sat i po. Jer je trebalo otputovati u unutrašnjost bića , dotaći možda i netaknute predele i zamisliti ih kao raskošnji vrt za buduće vreme.

Ova zbirka poezije je upravo to – naslikan pad, buđenje i promena. Ova poezija je svakodnevni život. Nikada nije nastajala da bila bi lepa, kuđena, il’ naklonom ispraćena. Kada biće u tišini govori, ispisuje postojanje, najiskrenije i nepogrešivo.

Potrudila sam se da te večeri budem dostojni nosilac stihova, ali počast nikada neće istinski pripadati meni, jer samo sam skromni poslanik u uzvišenoj misiji ostavljanja važnih tragova.

Šta bi rekli o zbirci „Žena sa umom boje izlazećeg sunca“ nekome ko još nije čitao Vašu poeziju?

Ova knjiga je ogledalo za one najjače i snažan podsticaj za posrnule. Recenzent, Sanja Domazet, je napisala: ,,U ovim stihovima zaljubljeni će se ogledati, oni koji su ranjeni naći će utehu, a u ogorčenima će ponovo vaskrnuti živo srce.”

Rukopis je nastajao tri godine, bez pretenzije da dobije svoj knjiški kutak. On predstavlja svakodnevno zapisivanje mislenih bljeskova, kao vlastiti poriv. Ja sam stvarala jer je to bilo meni potrebno. Knjigu sam objavila, jer sam uvidela da je potrebna drugima. Drago mi je da svakodnevno dobijam potvrde čitalaca o svojoj misiji. U vremenu negativnosti, depersonalizacija i bolesti, podariti ljudima prirodni lek, knjigu, uistinu predstavlja veliki doprinos. Umem reći: ona je i prijatelj i lek; vera i sigurna ruka. Nosi u sebi odgovor na sve zdrave potrebe svakog bića. Prof. dr Dobrivoje Stanojević kaže: ,,Ova lirika se može proveriti uvek na vlastitoj koži. Ona  deluje kao autentična zagledanost vlastite ponore čijih dubina nismo ni svesni. Ona omogućava da se poverimo samome sebi kao apsolutnom neznancu i da potpunom strancu priznamo da smo to mi.”

Koji su predeli i gradovi Vaši? Ili samo jedan predeo ili jedan grad zovete svojim? Šta Vas vezuje za ta mesta / to mesto?

Smatram da ništa, izvan sopstva, nije naše. Odavno sam naučila da ne stavljam etikete na ljude, mesta i stvari. Zapravo, ni na šta. I potpis na mojoj knjizi ko zna čiji je. Da, rukopis jesam ja zapisala, ali se često pitam da li sam ga ja i napisala.

Ali, volim mesta u kojima mi je srce bilo istinski živo. Mesta na kojima sam postojanje zvala imenom ljubav. Mesta na kojima je svaka mistika i metafizika bila jasna, jer je postojao samo jedan odgovor – voleti.

Među književnicima koji su uticali na Vas ili su Vam svojim delom bliski na neki drugi način, koga bi posebno izdvojili? I mada može biti i teško pitanje, ipak, zašto?

Neretko imam priliku da čujem kako moj rad podseća na rad Vesne Parun. Gotovo uvek sam se ustručavala da iste reči ponovim, jer zaista jesu, za mene, jedan od najdivnijih i najvećih komplimenata koji mi je mogao biti upućen.

U principu, ne postoji književnik koji je uticao na moj rad, niti stilom, niti sadržajem. Ja sam pisala jer me je neobuzdivi poriv kopnio. Tada ne mislite ni o čemu, već se mahnito prihvatate olovke i papira , i pesma isteče. Kada stvarate pravu poeziju, ne pitate se – o čemu ću pisati, na koji način, kada. Pesma sama bira trenutak i jedino što možete je da mu se prepustite.

Ali one koje duboko osećam, svakako jesu: već pomenuta – Vesna Parun, Sergej Jesenjin i Jovan Dučić zasigurno.

Šta Vam daje polet i, ako nije tajna, čemu i kome se se osmehujete ovih dana?

Polet mi daje uvid u vlastitu snagu bića.

Ovih dana se osmehujem životu. Čudesnom životu! Često mu se i izvinim zbog vlastitih hirova, koji nisu bili ispunjeni, da bila bih darivana najboljim. I kada se činio najtežim, imao je najbolju verziju mene u planu. Danas mu tako verujem! I zahvalna sam.

I konačno poezija!

Evo šta je Darija od svojih pesama izabrala za vAS! Sigurni smo da ćete poneseni ovim stihovima poželeti da uživate i u drugim pesmama iz njene prve zbirke “Žena sa umom boje izlazećeg sunca”…

************

Koliko si puta zaustavio svoj život, tužni čoveče?
Verovao si nesreći da postojanje ti jeste.
Posmrtnim koracima vukao si obamrlo telo
cestom nedaća svojih.
Koliko si puta priznao bolu da jači je od tebe
i, k’o u ljušturu, biser svoje moći skrio?
Ne, ti nisi sa tugom živeo.
Tuga je živela tebe.
Onaj što bolno nastavi –
brzo kao leptir poleti!
Ti si ostao da ležiš;
tegoban, nemoćan, mučan,
sigurno govoreći sebi:

,,Ja (više) ne mogu”.
Svoju si snagu, moćniče dragi,
olako slabosti predao,
jer uistinu bivaše lakše
očajavati no ustati.
Ali ne zaboravi: i život traži tebe,
kao što život tražiš ti.
Nesreća ne biva sve vreme tvoje,
već samo tren istoga.
A ti dodaš joj dane i godine;
svu verujuću nemoć svoju.
Nesreća prestaje kada kreneš;
ne jasnome cilju, već samoj želji.
Sreća počinje prvim korakom;
i neodređenim, bolnim, neutešnim,
usporenim, usamljenim.
Loše nije mera nevolje naše;
što zlim nam se čini – često dobro biva.
Kada životu slobodu daš,
poletan bivaš kraj nedaća svih.
I kad tužna misao robiju ne ište,
grabi za lepšom što u susret stiže.

***

Zbrojao si, čoveče dragi,

sve nesreće života svoga.
Vernost njima – ropstvo je tvoje.
Zar biće ti ne poznaje lepote
postojanja ovog?
I sreća i nesreća izbor su naš.
Čoveče mili, ne misli da život
nas određuje.
Ti znaš šta tužnim te čini,
ja ne zaboravljam šta radost jeste.
Životne okolnosti znače kada formu im damo;
i smrti i rađanju.
Ne druguj sa tugom, poklekli moćniče!
To samo želja je tvoja.
Realnost nije ono što vidiš; niti čime te razum prevari.
Postojanje naše nesagledive mogućnosti skriva.
Zar um tvoj caruje nad umovima najvećih?

Niko ne dozna istina šta je,

a ti govoriš da život tuga ti biva.
Sposobnost tvog razumevanja ne prelazi
domene površnog očajanja.
Razumi sreću, podstakni poriv za životom!
Obećaj sebe radosti, kao što odan bivaš nesrećama svojim.
One (nesreće) uistinu ne postoje, dok biće ih tvoje 
ne oživi. A bogatom trpezom gostio svoje si boli.
Sreći davaše zgažene mrvice.
Pogledaj koliko velike postaše! Silnije od tebe jesu!
Sopstvu si snagu oduzeo.

Poljuljaj kolevku vlastitih žudnji.
Neka narastu sreće tvoje!
Samo si ono što želiš da budeš
i živiš koliko sebi dozvoliš.

***

Zar lepotu ljudsku
ti na licu tražiš, dok gladna ti duša
sneva osećaje?
Opasna je varka
oko šta ti veli;
zatvorenim vidiš,
sve lepote sveta!

***

Odveć tebi govore da svet surov jeste
i poštenje srca tvoga da nevolje čeka.
Misao su nevinu ti strahom odenuli
i čisti ti korak, prvi, strepnjom usporili.
Neukim ti vidom svojim dobro zamagliše
i slabošću bića svoga robiše ti snagu.
Nesrećni o nesreći najmanje su znali
ako istu k’o o dobrom nisu besedili.
I površna ljudska mana samo loše biva
kad topla je duša tvoja k’o čedo ne povi.
Čistu su te, mila kćeri, prineli ka svetu
a nečistotom otad tebe želeli da štite.
Ti poveruj, moje dete, da zlo svuda živi,
ali ne daj, najmilija, da zlo samo posta’š.
Jer nikada loše s lošim o sreći ne sluti
nit’ se boje tuđeg greha u tamnome vide.
Već na platnu žalosti mu dodaj svoje svetle,
neka slika tvog života bude odraz tebe.

***

Dobrotu je nemoguće
poniziti,
osramotiti,
uvrediti.
Dobrotu je nemoguće
poraziti.
Što naspram je nje,
suprotnost joj biva.
Dobrota ne izneveri,
nikada;
no čovek (često) slabašan je,
da snagu njene biti
može (pod)nositi u sebi.
Dobrota je površnom umu
varljiva moć.
Osloni se na njen tren,
dok zlo u susret ne krene;
pa zakloni je strahom,
te zlo zlom sustiže.
Razum povlači joj lice,
jer nemir mu stvara;
boji se da dete u rat
(po)šalje.
Naizgled mila,
naivna i nežna,
sila je njena najjača čoveku.
No, um svojeljubiv
poniženjem meri

tuđa nespokojstva na vlastitom biću;
a snaga je njena bez nedela
živa,
ako držiš grehe (uvek) daleko od sebe.

***

Život odveć radost meni biva, majko!
I put mi je prepun cvetova mirisnih!
Nikada nisu nicali sami;
svaki sam svojim bićem sejala.
Tako sam srećna, mila mati!
Tuga ne čini život moj.
Ne sumnjaj da seme zla ne stiže
do tla moga postojanja.
Najdraža,

važno je ne biti pogodan za loše.
Odavno se bol u mome biću ne prima
i izrasta samo ono što sama rascveta(va)m.

***

Draga ženo,
praznina koju osećaš
ne predstavlja njegovo odsustvo;
ponor u grudima
ostavio ti je vlastiti odlazak.
Kopniš za tuđu neprisutnost
i uviđaš besmisao gde sopstvo ti fali.
Dozvoljavaš pustoš
da nikla bi ruža – od kukolja.
A bašta si ti, ženo!
Polen za ljubav
nalazi se u tvojoj duši.
Rascveta(va)š li sebe –
ljubljena možeš bi(va)ti!
Iz tuđeg semena
naš cvet ne izrodi.
Dobri uslovi su jedino
što od drugog treba primati.

A sunce u tebi odveć je zašlo
i ugaslo tlo useve ne pozna…

 

Australiana Serbahttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2018/02/Kolaz-1024x1024.jpghttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2018/02/Kolaz-150x150.jpgAustraliana SerbaPortreti pesnikaBeograd,Biblioteka "Milutin Bojić",Darija,Darija Stanković,Fakultet političkih nauka,Jasminka Bedeković,Jovan Dučić,Karlo Astrahan,Kruševac,lirika,pesme,pesnikinja Darija Stanković,poezija,Portreti pesnika,Sergej Jesenjin,Srbija,stihovi,Valentina Novković,Vesna Parun,Žena sa umom boje izlazećeg sunca,Zinaida DedakinPar reči o pesnikinji... Darija Stanković već je svojom prvom zbirkom pesama 'Žena sa umom boje izlazećeg sunca' privukla pažnju brojnih poznavalaca i poštovalaca poezije. Ova mlada pesnikinja pleni snagom i autentičnošću svog poetskog izraza i vraća veru u budućnost poezije u vremenu kad nam se katkad čini da su banalnost...Internet Magazin