foto: Nebojša Babić

Vladimir Pištalo, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, nedavno je održao predavanje “Srbija na raskršću istoka i zapada” u slavnom Muzeju Smitsonijan u Vašingtonu, najvećem obrazovno-muzejskom kompleksu i jednoj od najznačajnijih ustanova tog tipa na svetu. Prethodno je imao priliku da predstavi američko izdanje svog romana „Tesla, portret među maskama“ u renomiranoj Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, čuvenom Hariman institutu Univerziteta Kolumbija, i drugim prestižnim kulturnim i obrazovnim ustanovama svetskog značaja. Bila je to svojevrsna američka književna turneja po gradovima SAD, posvećena tom prevodu na engleski njegovog romana o Tesli u izdanju „Graywold Press“, jednog od najpoznatijih američkih izdavača. Malo koji pisac iz Evrope, posebno iz manjih zemalja, doživi takav uspeh u Americi. Čitaocima iz Srbije i dijaspore poznat je još od osamdesetih, kada je počeo da objavljuje poetsku prozu, pripovetke i romane. Po objavljivanju svog prvog romana „Milenijum u Beogradu“ postao je poznat i široj javnosti, a pomenuti roman „Tesla, portret među maskama“ nagrađen je NIN-ovom nagradom i postao jedna od najprodavanijih knjiga na srpskom tržištu. Nakon toga, objavio je i roman „Venecija“, a već nekoliko godina piše roman o Ivi Andriću. Njegova dela do sada su prevedena na 11 jezika, a roman „Milenijum u Beogradu“ bio je u najužem izboru za prestižnu francusku nagradu „Femina“. Inače, već dugo živi i radi u Americi i predaje svetsku i američku istoriju na Beker koledžu u Vusteru (Masačusets). Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a potom doktorirao istoriju na Univerzitetu Nju Hempšir u SAD. Njegovo odrastanje obeležile su brojne selidbe sa roditeljima po gradovima Bosne i Hercegovine i Srbije, a živi u Beogradu od svoje 11. godine. Za Srbiju je vezan i danas i redovno dolazi u Beograd i po nekoliko puta godišnje, tako da na neki način zapravo živi na relaciji Amerika–Srbija. Kako to često biva sa izuzetnim ljudima, veoma je srdačan i neposredan, što dobro znaju i njegovi čitoaci, sa kojima se često sreće na književnim večerima. Pištalova dečačka zapitanost i iskrenost takođe su deo njegove nesvakidašnje harizme.

Nedavno si proveo izvesno vreme u Srbiji i održao i nekoliko književnih večeri i družio se sa svojim čitaocima. Kakve si utiske poneo ovog puta iz Beograda i drugih gradova koje si posetio?

Pre svega, bilo je jako hladno. Sivo–beli, od ciče izbledeo Beograd. Bilo mi je žao životinja. U Istambulu su ulične pse puštali unutra, a u Beogradu je bila neka jadna mačka tamo gde sam stanovao. Baš mi je bilo žao i gledao sam stalno da je unesem u ulaz, ali je negde pobegla. Prošle godine je bila reklama za globalno otopljenje, koliko je bilo toplo nekih dana, a sad ledeno doba. Iz te strašne hladnoće sam otišao na Sardiniju na 5 dana. Ništa nisam znao o Sardiniji, ali sam stvarno mnogo naučio o toj kombinaciji civilizacija. Bilo je neverovatno i sunce na Sardiniji i taj izlet u mediternsku klimu, a onda povratak u Beograd na minus 10. Nekako su u Beogradu najjači utisak ostavile zima i šetnje beogradskim ulicama po hladnoći. Gledao sam da se malo zaštitim od politike, pogotovo što su tada tek bili prošli američki izbori, pa su me svi pitali šta se dešava u Americi, a to je kod naših ljudi uvek retoričko pitanje. Ustvari služi za to da ti oni kažu šta oni misle o tome. Verujem u to da čovek treba malo da se skloni od politike s vremena na vreme. Dosta sam i putovao i održao književne večeri u Novom Sadu, Nišu, Leskovcu i Temišvaru. Iako sam i radnije odlazio tamo, posebno mi je bilo zanimljivo u Temišvaru, gde smo bili gosti tamošnje srpske zajednice. Veliki je značaj tog grada, koji je nekad bio regionalni centar. Pop Ćira i pop Spira išli su u Temišvar da se sude zbog izbijenog zuba. Iako je i tamo bilo baš hladno, bilo je veoma lepo, jer mi je izašao i prevod „Tesle“ u Rumuniji, pa sam tamo tu knjigu na neki način promovisao i na srpskom i na rumunskom. Od književnih večeri u Srbiji, možda je najlepša bila ona u Leskovcu. U leskovačkom kulturnom centru, sve je zaista bilo na visokom nivou. Svakako jedna od lepših i boljih književnih večeri koje sam održao u poslednje vreme. Predrasuda je da se to organizuje bolje u većim gradovima. Zapravo sve zavisi od ljudi koji to rade.

Krajem prošle godine održao si predavanje o Srbiji u čuvenom Smitsonijan muzeju, najvećoj kulturno-obrazovnoj ustanovi na svetu. Kako je došlo do toga? Kako je prošlo to predavanje, koje ima i nacionalni značaj za Srbiju?

Bilo je odlično! Smitsonijan je senzacionalno lep kompleks muzeja i stvarno jedna od najznačajnijih institucija na svetu. Prostire se na velikoj površini od Bele Kuće do Linkolnovog memorijala. Tu su smešteni muzeji svega, da tako kažem. Mislim da sam ih sve obišao. U sklopu Smitsonijana su muzeji američke umetnosti, evropskog slikarstva, zatim američki, indijanski, azijski, nedavno otvoren afrički i mnogi drugi muzeji. Nema čega nema. Pri tome je ulaz besplatan. Kad god sam bio u Vašingtonu, uvek bih išao u Smitsonijan. Zaista je nešto posebno, poput Viktorija i Albert muzeja u Londonu ili recimo Metropolitena u Njujorku, samo što je veće. Mislim, Metropoliten muzej je čudo, ali ovde ih ima 10. Smitsonijan je ipak najveći kulturno-obrazovni kompleks na svetu. Oni su zajedno sa našom ambasadom u Americi došli na tu ideju i pozvali me da održim predavanje. Spremao sam se mesec–dva dana, jer je to ozbiljna stvar i zapravo sam predstavljao Srbiju. Kada sam recimo pisao roman o Tesli, to je književno delo, fikcija i ja sam tu sve na neki način izmislio, oslanjajući se na nešto što postoji u spoljnom svetu. Međutim, Srbiju nisam izmislio i na jednom takvom predavanju moraš se strogo držati činjenica. Pored toga imaš nekoliko obaveza prema različitim vrstama publike. Osnovno je da izlaganje bude zanimljivo i ne sme da bude očekivano. Takoreći, posao pisca i uopšte kreativne osobe je da izda horizont očekivanja i da to bude malo drugačije. Američka publika očekuje da ubaciš i po neku šalu u to o čemu pričaš. Bio je izazov ispričati sve kako jeste, a da ne zvuči beznadno i očajno i uradio sam to najbolje što umem. Predavanje je trajalo sat i 15 minuta, što je jako malo za hiljadu godina, ali duže nego što se smatra da traje pažnja publike. Razvoj srpskog društva, recimo od 1804, preko 1815. i 1830. i dalje, u vremenu kada Srbija postaje prvo autonomna, a onda nezavisna zemlja, predstavio sam kroz slikarstvo. U početku su to naivističke slike poput „Dečaka sa jagnjetvom“, a potom realizam, impresionizam i na kraju Milena Pavlović Barili. Kroz te slike i slikarske pravce najbolje se vidi kako se ustvari brzo razvijala moderna srpska kultura u relativno malom vremenu. Uvek sam se osećao uslovno rečeno alternativnim piscem i uvek sam razmišljao alternativno i politički, a u Smitsonijanu sam bio u poziciji da direktno predstavljam državu u diplomatsko–kulturnoj formi, pa sam se konsultovao i sa ljudima koji imaju iskustva u tome i to dobro rade. Za predavanje su prodavali ulaznice i unapred je prodato svih 200 karata. Sala je bila sasvim puna. Bilo je i veliko zanimanje i odličan prijem predavanja. Posle prezentacije, svi smo prešli u jedan srpski restoran, gde su pripremili naša tradicionalna jela, jer mislim da je priča o kulturi priča i o kulturi stola. Svi komentari su bili vrlo pozitivni i čak postoji ideja da to ponovimo u Pitsburgu. Šta je interesantno? Pre toga sam u galeriji Pavle Beljanski u Novom Sadu imao jednu sličnu prezentaciju sa slajdovima i govorio o otkrićima Amerike. Tako sam za samo nekoliko meseci govorio u Srbiji o Americi i u Americi o Srbiji. Mislim da je to prava uloga čoveka koji poznaje dve sredine. Možda će neki tvoji čitaoci moći da se identifikuju sa tim da je uloga kulturnog mosta predstavljati jednu zemlju u drugoj i obrnuto.

Nedavno je i tvoja knjiga „Tesla – portret među maskama“ predstavljena u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, Hariman institutu Kolumbija univerziteta i drugim prestižnim ustanovama, što je takođe veliki uspeh. Kako pamtiš celo to iskustvo?

Imao sam dvadesetak promocija, od kojih su najvažnije upravo te koje si spomenula. U Hariman Institutu je recimo govorio Kisindžer i tu redovno dolaze predsednici vlade, samo predaju u okviru nekih drugih programa. U mom slučaju, to je bila kulturno-politička platforma i bilo je vrlo interesantno. University of Chicago, Kongresna biblioteka i Smitsonijan su takođe ozbiljne platforme. Knjiga je dobro prihvaćena i meni je bilo jako drago da održim ta predavanja. Uvek me ponese trenutak i kažem nešto drugo, da bi i meni bilo zanimljivo. Uvek bar nešto promenim i to više podseća na džez, nego na sviranje po notama. Bile su baš lepe reakcije ljudi. Veliko je zanimanje i za samog Teslu, pošto je on kultna figura. Meni se čini da to interesovanje samo raste i mnogo mi je drago zbog toga. Tamo se nažalost ne uči o njemu u školi, ali i tu se menjaju stvari. U Americi prevodi sa svih jezika sveta, od kineskog do francuskog, čine ukupno 3 posto knjiga koje se tamo objavljuju, što je jako malo. Možda se pitate da li to znači da je Amerika 3 posto zaniteresovana za ono što svet ima da kaže. To bi bio jedan od načina da se misli o tome, ali je tim značajnija velika pažnja ukazana jednom prevodu sa malog jezika, kao što je slučaj sa mojim romanom o Tesli. Veoma su zanimljivi bili i razgovori sa čitoacima. Dosta toga se i zaboravi, ali sam zapamtio interesantan komentar jedne čitateljke iz Amerike,  koja je rekla da bi taj moj roman bio vredan čitanja zbog svojih osobenosti i kada bi se dokazalo da Tesla nije postojao. To  mi je izuzetno drag komentar, jer ističe da nije u pitanju biografija, već umetničko delo.

Moram ipak da te pitam kako ti doživljavaš Teslu posle svega što si saznao o njemu prikupljajući građu za svoj roman. Koliko si uspeo da otkriješ neke manje poznate detalje o njemu i njegovom životu?

Stalno se otkriva nešto novo o Tesli. Samo otkad sam završio knjigu, otkriven je recimo njegov plavi portret, koji je bio izgubljen i još po nešto. Sigurno će biti otkriveno još mnogo toga što ne znamo, ali to za mene nije bio prioritet. Nastojao sam da ga gledam iznutra, i da ga sagledam koliko čovek može po intuiciji, po informacijama, kao što je on video sebe iznutra, i da to bude jedan i emotivan prilaz njegovom životu. Važno mi je bilo i čišćenje od superlativa, jer superlativi ubijaju priču zato što isključuju ranjivost, a kad se ukloni ranjivost iz nečije ličnosti, to prestaje da bude čovek. Osam godina sam pisao taj roman i nisam mogao samo proučavam građu pre nego što sam počeo da pišem, jer bi me to ubijalo, imao bih osećaj kao da kopam tunel. Zbog toga bih ujutro čitao građu, a popodne bih pisao ili obrnuto. Tako sam nekako istovremeno izučavao Teslu i pisao roman. Najbolje je kad se to kombinuje. Kad je reč o samom Tesli, Amerika sebe predstavlja kao zemlju individualizma, a on je bio još veći individualac nego što su paramtetri te zemlje dozvoljavali. To je jedan od razloga što je bio ispred svog vremena. Takođe, mislim da je bio opsednut idejom moralne i intelektualne čistote i da je za njega elektricitet bio čista suština prljavog sveta. Čini mi se da je tako video tu misterioznu silu kojom se bavio celog života.

Već nekoliko godina pišeš i roman o Ivi Andriću. Kako doživljavaš ovog našeg velikana?

Tu postoje određene paralele sa romanom o Tesli. Paralelno je to što radim godinama i jednu i drugu knjigu.  Teslu sam radio 8 godina, Andrića radim 5. Postoje paralele i kad je reč o Tesli i Andriću. Obojica su bili usamljenici i borili se sa svojom samoćom. U jednom poglavlju se bavim upravo time. Andrić se ćutnjom na neki način branio i odvajao od raznih provokacija, ali je time najviše čuvao visoke kriterijume. Uvek je govorio da se ljudi koji govore da je on zatvoren i povučen sve više udaljavaju od njega, a kao komentar na sopstvenu ćutnju rekao je i da možda nije imao sa kime da razgovara, jer nije bilo otvorenih i dobronamernih sagovornika. S obzirom da je bio nekadašnji kraljevski diplomata u komunističkom vremenu, sigurno nije nedostajalo provokacija i ljudi koji su mu pristupali sa različitim motivima. Takođe, negde u Znakovima kraj puta kaže: ’zatvoren čovek, kažete, i povučen, a šta mislite da bi radio kad ne bi bio zatvoren i šta bi govorio da nije povučen?’ Još jedna paralela između Tesle i Andrića je uslovno rečeno ideja čojstva, da se poslužim Njegoševom terminologijom, jer je Andrić mnogo pisao o Njegošu. Andrić je smatrao da svojom povučenošću u izvesnom smislu čuva druge od sebe. Ima jedna narodna poslovica Vuka Karadžića, koga je Andrić takođe voleo, koja kaže: „Od kada se oslobodih, od tada se osramotih.“ On je imao i taj dubok osećaj nekakvog starinskog stida i reda, i svoj perfekcionizam i visoke kriterijume takođe je izražavao kroz ćutnju. Postoje i drugi razlozi. Rođen je početkom 1890-ih, a zvona su bila dozvoljena u Bosni samo nekih 15 godina pre toga i kako je govorio, u njegovo vreme krili su se i blago i osećanja. Mnogo tog starog sveta, koji sad izgleda kao da je vekovima udaljen od nas, bio je deo Andričevog psihološkog profila. Interesantna je i priča o Tesli, odnosno jedno od objašnjenja zašto se nije rukovao, po kome je razlog to što je čuvao druge ljude od sebe. Obično kažu da je čuvao sebe od drugih ljudi, koje je doživljavao kao prljave i energetski i zbog straha od klica, ali ima i onih koji smatraju da je čuvao druge ljude od svog energetskog nivoa i da se zato nije rukovao. (nastavak na sledećoj strani)

Australiana Serbahttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/05/967255_10201100360101421_925096213_o-683x1024.jpghttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/05/967255_10201100360101421_925096213_o-150x150.jpgAustraliana SerbaIntervju PLUSAleksandrida,Amerika,Australija,Beograd,Bosna,Ivo Andrić,Kraljevo,Milenijum u Beogradu,Mostar,Nikola Tesla,Pištalo,SAD,Sarajevo,Srbija,Tesla,Tesla - Portret među maskama,Vašington,Venecija,Vladimir PištaloVladimir Pištalo, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, nedavno je održao predavanje 'Srbija na raskršću istoka i zapada' u slavnom Muzeju Smitsonijan u Vašingtonu, najvećem obrazovno-muzejskom kompleksu i jednoj od najznačajnijih ustanova tog tipa na svetu. Prethodno je imao priliku da predstavi američko izdanje svog romana „Tesla, portret među...Internet Magazin