Retko kog dramskog umetnika je publika upoznala i zavolela kao glumicu Vesnu Stanković zahvaljujući pozorišnim predstavama i ulogama. To kako je Vesna osvojila publiku, stekla popularnost i postala poznata i široj javnosti, zaista je svojevrstan fenomen u vremenu kada je tehnološki napredak imperativ, a glumce malo ko zapamti sve dok ne dobiju neku veću ulogu na televiziji. Čak ni zapažena rola na filmu više nije garancija da će publika upamtiti i zavoleti glumca. Međutim, Vesni je pošlo za rukom da igrajući junakinje poput Milunke Savić, Luize Mišić, Line od kamena tvrđe, Vesne iz „Metar i po do Cezara“ i mnoge druge pozorišne role stekne naklonost veoma brojne publike.

Pored toga što igra u Ateljeu 212, Zvezdara teatru, svom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu i gotovo svim beogradskim teatrima, Vesna samostalno i sa pozorišnom trupom Balkan Novi Pokret, koju je osnovala zajedno sa Dr Milovanom Zdravkovićem, već dugo piše, režira i igra niz izuzetnih predstava, kao što su „Cimet i vanila“, „Ubi me kurje oko“, „Milunka“ i mnoge druge. Sa svojim predstavama do sada je obišla Srbiju uzduž i popreko, ali je nastupala i širom Evrope, Australije i Amerike. Na uglednim pozorišnim festivalima u Londonu, Edinburgu i mnogim drugim gradovima Evrope često dobija i značajna priznanja za svoje uloge i predstave. Od domaćih nagrada koje ima iza sebe, svakako treba izdvojiti dve Zlatne kolajne na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu ili recimo nagrade za najbolju žensku ulogu i najbolju glumicu na festivalima u Istočnom Sarajevu i Korči, a dobitnica je i Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za doprinos u kulturi. Dobila je i nagradu za najbolju glumicu Radio Beograda za 2010. godinu. Na televizije i filmu je ostvarila više uloga u dokumentarnim i igranim formama, a mnogi smatraju da Vesnino vreme u toj oblasti tek dolazi, s obzirom na njen raskošan talenat i harizmu.

Vesna Stanković trenutno je na turneji po Australiji u organizaciji U–NEXT agencije iz Sidneja i u nekoliko australijskih gradova igra za našu dijasporu svoju monodramu „Milunka“ i predstavu Zvezdara teatra „Sokin i Bosina“, zajedno sa svojim koleginicama Ljiljanom Blagojević i Kalinom Kovačević i kolegom Mihajlom Lađevcem. Vesna je dobro poznata našoj dijaspori u Australiji još od pre nekoliko godina, kada je prvi put imala svoju australijsku turneju, takođe preko U-NEXT–a. Ovog puta sa kolegama igra u Sidneju, Kamberi, Pertu, Melburnu i drugim australijskim gradovima. Kao umetnica retke snage, ekspresivnosti, otvorenosti, razigranosti i topline, koja i kada piše i kada glumi stvara upečatljive slike poput kakvog slikara ekspresionizma, ali ume vešto da dočara i najfinija osećanja i nijanse ljudske duše poput impresioniste, sigurno će i ovog puta očarati publiku. 

Uskoro počinje tvoja australijska turneja u organizaciji U-Next agencije iz Sidneja. Kako je došlo do ove saradnje? Šta pripremaš za našu publiku u Australiji?

Prvi put sam bila u Australiji pre osam godina. Jedan predivan čovek Željko Gojković iz Sidneja ima svoju organizaciju U-NEXT, već godinama organizuje gostovanje naših umetnika u Australiji i zahvaljujući njemu razne predstave su već izvođene tamo. Lane Gutović je pre 8 godina igrao svoju monodramu u Australiji i želeo je malo da proširi program, tako da sam onda i ja izvodila jednu svoju divnu monodramu „Lina od kamena tvrđa“. Obišli smo u sedam gradova, i odigrali preko 20 predstava. Tada sam obišla Australiju maltene uzduž i popreko. Srela sam mnogo ljudi, a sa mnogima i ostala u kontaktu, sprijateljila se i pronašla u njima doživotne prijatelje. Posebno me raduje što sam i ja njima ostala u sećanju.

Pre dve godine sam napravila „Milunku“, predstavu o Milunki Savić, i Željko mi se odmah javio i rekao da ljudi stalno pitaju za to i da bi želeo da se „Milunka“ igra i u Australiji. Zahvaljujući društvenim mrežama i to posebno Facebook-u, gde god da se nalaziš i šta god da objaviš, u jednoj sekundi vide i oni na Novom Zelandu i oni u Kanadi i na Aljasci i svuda.  Ljudi u Australiji počeli su odmah da se raspituju kada će Željko dovesti mene i „Milunku“ i tamo. Za mene je to najveći kompliment, s obzirom da mene realno ne znaju iz filmova i serija, već se sećaju te predstave koju sam tada igrala. Naravno, ko god da igra predstavu o Milunki Savić oni bi želeli da je vide, a naročito ako već imaju dobro iskustvo sa nekim glumcem. Zato mi je to baš veliki, veliki kompliment. I šta se desilo?  Desilo se da se u Zvezdara teatru već niz godina izvodi jedna lepa komedija „Sokin i Bosina“ i koleginica odluči da izađe iz te podele. Mene Ljilja Blagojević pozove da igram tu ulogu i ja se naravno odazovem sa velikom radošću. Inače, u toj predstavi igraju i Kalina Kovačević, Miloš Đorđević i Viktor Savić u alternaciji, a ovog puta i Mihajlo Lađevac, divan glumac Narodnog pozorišta, koji gostuje sa nama u Australiji.

Volim da igram komedije, volim da se ljudi smeju, volim da izađu radosni i volim da im oplemenim život bar na sat–sat i po, da ne misle na svoje i tuđe svakodnevne muke, jer i problemi drugih utču na nas. Kad čovek čuje od komšija, rođaka ili iz štampe o raznim taškoćama, ne može ni on da bude srećan. Prosto sve to opterećuje. Uglavnom, kada sam uskočila u predstavu „Sokin i Bosina“, Ljilja mi spomene da pregovara sa Željkom oko gostovanja i ja joj kažem da mu javi da i ja tu glumim i da mogu da igram i „Milunku“. To veče je Ljilja njemu poslala mejl, on je odgovorio i mi smo odmah sve dogovorili. Krajem marta letimo za Sidnej. Trebalo bi i ovog puta da se igra u 6–7 gradova i to po dve predstave za jedno veče – prvo „Milunka“ i posle pauze od dvadesetak minuta „Sokin i Bosina“. To je inače urnebesna komedija, u kojoj uživamo i mi i publika. Baš se radujem Australiji! Bila sam prošli put dosta dugo u Australiji, preko 40 dana. Ćerke su nam tada bila veoma male, nedostajale su mi mnogo i nisam mogla toliko da uživam. Sad idemo na dve nedelje i to mi je optimalno, iako će mi i sad nedostajati.

Kako doživljavaš Australiju? Šta i ko te vezuje za ovu zemlju?

Meni je taj susret sa Australijom bio kao da sam otišla na drugu planetu. Bila sam iznenađena koliko recimo drugačije miriše zemlja, drugačije je boje i kvaliteta nego u Evropi. Nisam mogla da zaprljam cipele. Drugačije trava miriše, biljke su drugačije, oblik listova, drveće… Većinu drveta i biljaka uopšte nisam prepoznavala. Hodam tako i gledam, i ne prepoznajem travu, oblik trave uopšte. Ptice se drugačije, drugačije pevaju, drugačiji su insekti… Kažem, potpuno kao da je druga planeta. Naravno, ljudi su svuda isti. Sretala sam se tamo uglavnom sa našim ljudima. Vrlo malo sam upoznavala Australijance i zbog toga mi je malo žao. Australijance sam sretala negde na drugim mestima po svetu, tako da sam se više družila sa njima u Engleskoj, nego u Australiji. Kad je reč o našim ljudima tamo, daleko je Australija i velika je nostalgija. Nije isti odnos kao kad čovek živi recimo u Beču. Kad je neko na primer iz Vranja, maltene je isto da li živi u Beču, Novom Sadu ili Beogradu. To važi i za bilo koje drugo mesto u Evropi. Australija je jako daleko i onda su se ljudi nekako podelili. Ima onih koji su se potpuno adaptirali, prihvatili su da je sad to njihov život, asimilovali se i počeli da žive australijskim načinom života. Oni su srećni i pronašli su sebe tamo. Obično imaju kuću i auto, rade lepe poslove, grade svoje porodice i uživaju u tome što im je Bog dao i što im ta blagorodna, vrlo otvorena država pruža. Ima onih drugih koji su otišli tamo i stalno kukaju za Srbijom ili Jugoslavijom, što je još gore, jer ona više ne postoji. Tih ljudi mi je žao. Oni su nesrećni i stalno maštaju kako bi došli u Srbiju, da je ovde sve drugačije. Većina njih i tamo uglavnom tavori, ali to su ljudi koji čak i u toj širokogrudoj zemlji, koja mnogo daje svojim građanima, nisu našli sebe ni u poslovnom ni u bilo kom drugom smislu, zato što verovatno to malo zavisi i od njih. Malo su lenji, malo nisu ni želeli da se ostvare u tom nekom smislu karijere, nego onako, rade neke male poslove ili primaju socijalnu pomoć, kukaju, žale se… Ali takvim ljudima, gde god da su, uvek će biti loše ako se ne promene.

Veoma si aktivna i nastupaš širom Srbije i Evrope. Čini se da sa publikom imaš veoma otvorenu i srdačnu komunikaciju. Malo ko je uspeo da postane prava glumačka zvezda isključivo zahvaljujući pozorišnim ulogama kao ti. To je u neku ruku svojevrstan fenomen u današnje vreme. Kako iz tvog iskustva izgleda kad jedan umetnik uzme stvar u svoje ruke? Kako izgledaju ti susreti sa publikom ovde, a kako u inostranstvu?

Prvo, hvala ti što me tako doživljavaš. Ja ne vidim sebe kao zvezdu ili fenomen. Zapravo, mene nema dovoljno, tačnije na filmu nisam igrala uopšte, a na televiziji vrlo malo. To nije niti moja krivica, niti zasluga. Prosto su takvi putevi Gospodnji i ljudski. Možda je takav moj usud, što ne znači da se to neće u jednom trenutku promeniti. Nemam čak ni neku žal zbog toga. Dakle, to je tako i ja živim i uživam u onome što imam. Međutim, nikad nisam mogla da podnesem dve stvari – da čekam i da se nudim. Ja to ne mogu. Pošto ne mogu sama da organizujem snimanje filma, jer je sve previše skupo i to ne poznajem dovoljno, a ne mogu da se probijam na televiziji nekim metodama koje meni nisu prijatne, jedino što sam mogla da radim to je da se okrenem pozorištu. Napraviti pozorišnu predstavu je najjednostavnije. Najteže je plasirati je, prodati je i oranizovati da je ljudi vide. Inače, napraviti je svako može, ko je iole inteligentan, darovit da nađe tekst, da nađe kolege i saradnike, da otvori ormar svoje babe i dede i da uzme kostime, ako je neka epoha ili koja decenija ranije ili da nešto osmisli i napravi, ode u „second hand“ ili već tako nešto. Za malo para može da se napravi predstava, jer raskošna scenografija i kostimi nisu presudni za kvalitet i uspeh predstave. Samo u prvih 30 sekundi do minut publika vidi da li ima scenografije i kakva je. Posle je sve na glumcu. Džaba sve, ako posle predstave publika izađe i kaže – dobra je scenografija. Mislim, ako je nekome samo do gledanja, neka ide na izložbu. Čemu predstava ako ne poneseš nešto što te zaboli, što te dirne ili nasmeje ili na bilo koji način ne pokrene tvoje emocije? Tako sam počela jednostavno da radim predstave u svojoj produkciji. Zaposlena sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i u poslednje vreme igram tamo u dosta predstava. U jednom periodu nisam dobijala uloge i prosto ne želeći da čekam, krenula sam u akciju.

Naravno, ima ljudi u raznim profesijama koji takođe ne žele da čekaju, nego pokrenu nešto sami i rade. Ponekad postanu sitni ili krupni preduzetnici, ali u svakom slučaju nađu nešto. Nije važno da li će praviti lepeze, oslikavati majice, ili prodavati te majice. Bilo da nešto stvaraju ili prodaju tuđe proizvode, važno je da oni nešto preduzimaju i uzimaju sopstveni život u svoje ruke. Mislim da je jedan od biblijskih grehova upravo očajavanje – „ne dozvoli da te uhvati očaj“. U našem savremenom rečniku to je zapravo depresija, a to je greh, jer to znači da se predaješ. Dakle, ne smeš da se predaš. Imam svoje neko viđenje toga i po meni, kad si sam, možda i možeš da se predaš. To je tvoj izbor. Međutim, ako imaš porodicu, ako imaš decu, ne smeš da se predaš, jer si ti odgovoran za njih. Dakle, uopšte ne pravdam one koji samo sede, tavore, čame i kukumavče, a ništa realno ne preduzimaju da svoj život promene i naprave neki boljitak sebi i svojoj porodici i deci. Ja sam puno radila na sebi, birala sam ljude sa kojima radim, knjige koje čitam, i još uvek biram i gledam pozitivno na stvari. Nikad nisam potcenjivala ni jednu publiku. I za malo i za mnogo ljudi igram sa istom strašću, energijom, žarom i ljubavlju. Mnogo volim publiku i ljude uopšte.

Takođe, nisam nikad bila izbirač kad je reč o poslu. Čak i kad je u pitanju nešto što nije sasvim blisko glumi, a umem da radim, uvek sam voljna da prihvatim i naučim nešto novo. To je vrlo često edukacija. Puno sam radila sa decom. Javi mi se kolega glumac, kaže da nema od čega da živi  i pita da li mogu da ga preporučim. Kažem mu da ima divan glumački zanat u rukama i da može da uči decu da glume. Ne mora da pravi glumce, već da nauči decu kako da govore, kako da se pravilno izražavaju, kako da se predstave, kako da umanje tremu od javnog nastupa… To je potrebno u svakom zanimanju. Sutra će biti nastavnik u školi i treba da izađe pred učenike bez treme ili će raditi recimo kao menadžer u nekoj prodavnici ili nešto treće. Šta god da radiš, treba da naučiš kako da komuniciraš, a tu mnogo mogu da pomognu glumačke tehnike, jer mi na akaedmiji učimo i veštine svog sopstvenog prezentovanja. Kolega me pita kako to da radi i ja mu kažem da je tek izašao sa akademije i sigurno zna vežbe koje su radili. Kažem mu da se priseti toga, osmisli malo, popriča sa nekim, izabere šta će raditi… Čak mu pošaljem mejlom sve što imam na tu temu u kompjuteru. Naravno, dosta toga držim i u glavi. Posavetujem ga da sam to organizuje i uputim ga u sve. Prođe dva meseca, mi se nešto dopisujemo i pitam šta je uradio. Kaže „nisam mogao da idem, znaš, meni je to bezveze“. Onda nemoj ako nećeš da radiš, a ako hoćeš, ima i mnogo drugih poslova. Smisli, nađi, vidi koji je tvoj prostor. Budi pametan, budi mudar. Nemoj zatvarati nogama i dupetom vrata kad negde odeš. Naravno, ne volim podilaženje i ponižavanje, i zato se i ne nudim. Zato mi je najteže kad čujem da neko nešto snima i treba da okrenem telefon i da kažem „izvinite samo da vas podsetim na sebe“. To je meni najstrašnije, najveće poniženje na svetu. Danima posle toga nisam dobro. Zato to i ne radim. Onda odlučim da ću ja da biram i pozivam. Ako ja ne mogu da se nudim, onda ću da omogućim sebi takvu poziciju da se meni nude. Dakle, samo vidi šta možeš, a šta ne možeš. Kaže mi opet jedna koleginica – „ali ja ne umem da napišem, ne umem to da napravim“. Preporučim joj da nađe nekog ko ume. Ona će na to – „ma ne, kako ću da zovem, kako ću ovo, kako ću ono“. Za nerad se uvek nađe izgovor.

(nastavak na sledećoj strani)

Australiana Serbahttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/03/10731009_10206000673488256_5733667052293034847_n.jpghttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/03/10731009_10206000673488256_5733667052293034847_n-150x150.jpgAustraliana SerbaU-NEXT & NESTAdelaide,Adelejd,Atelje 212,Australija,Balkan Novi Pokret,Beograd,Beogradsko dramsko pozorište,Brisbaine,Brizbejn,Canberra,Cimet i vanila,Jugoslovensko dramsko pozorište,Kalina Kovačević,Kambera,Keysborough,Kizborou,Lina od kamena tvrđa,Ljiljana Blagojević,Luiza Mišić,Melbourne,Melburn,Metar i po do Cezara,Mihajlo Lađevac,Milunka,NEST Inc.,Pert,Perth,pozorište,Sidnej,Sokin i Bosina,Srbija,Sydney,U-NEXT,Vesna Stanković,Željko Gojković,Žulja me kurje oko,Zvezdara TeatarRetko kog dramskog umetnika je publika upoznala i zavolela kao glumicu Vesnu Stanković zahvaljujući pozorišnim predstavama i ulogama. To kako je Vesna osvojila publiku, stekla popularnost i postala poznata i široj javnosti, zaista je svojevrstan fenomen u vremenu kada je tehnološki napredak imperativ, a glumce malo ko zapamti sve...Internet Magazin