Nedavna australijska premijera nemačko-srpskog filma Otvoreni kavez u Melburnu pravi je kuriozitet, s obzirom da retko koji film iz našeg regiona doživi projekciju u Australiji. Obično se prikazuju na festivalima koje organizuje i prati isključivo naša dijaspora u ovoj dalekoj zemlji, dok je Otvoreni kavez prikazan za australijsku publiku sa engleskim titlom u organizaciji australijskog Filmskog društva Euraw Stories. Naši partneri iz Euraw Stories upriličili su za australijsku publiku i kraće obraćanje reditelja Otvorenog kaveza Siniše Galića pred samu projekciju filma. Brojna publika bila je puna utisaka posle projekcije i jako je lepo prihvatila film.

Ovaj film je, inače, evropsku premijeru imao u Berlinu, a potom i u Beogradu. Nakon toga je sa uspehom prikazivan i na Kustendorfu, Fimskom festivalu u Sopotu u Poljskoj i drugim prestižnim festivalima, gde je dobio i više nagrada publike i žirija. Otvoreni kavez ostaće zapamćen i kao poslednji film i filmska premijera legendarne glumice Ružice Sokić. Zanimljiv je između ostalog i zbog toga što je rađen u nemačko-srpskoj koprodukciji na srpskom, nemačkom i engleskom i sniman u Beogradu i Berlinu. To su i dva grada za koja je reditelj Siniša Galić posebno vezan, pošto živi u Berlinu od detinjstva, a izvesno vreme živeo je i u Beogradu. Uspeh Otvorenog kaveza tim je veći što je to Sinišin prvi dugometražni film, rađen u dosta teškim uslovima, uz niz izazova kako to često biva.

Siniša je inače rodom iz Tuzle, ali od svoje 8. godine živi u Berlinu, gde je i zavšio studije za Audiovizuelne medije i kinematografiju. Stpiendiju koju je dobio za usavršavanje rešio je da realizuje na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je trenutno pri kraju master studije filmske i televizijske režije. Pored Otvorenog kaveza, koji je njegov diplomski rad, režirao je do sada i nekoliko kratkih i dokumentarnih filmova. Neko vreme je živeo i u Beogradu i drugim evropskim gradovima, ali su Beograd i Berlin njegova umetnička i životna baza. To mu je pomoglo i kada je birao ekipu za film Otvoreni kavez, u kojoj je bilo umetnika kako iz Srbije i Nemačke, tako i iz Bugarske, Amerike i drugih zemalja. Siniša je zajedno sa Jelenom Ružić napisao i scenario za ovaj film.

Jednom prilikom ste rekli da Vam je nadahnuće za scenario filma „Otvoreni kavez“ dala neverovatna sličnost Beograda i Berlina, gde ste odrasli. Delim to viđenje i mene Berlin podseća na Beograd mog detinjstva, Beograd osamdesetih, Beograd kao vrelo kreativnosti, boemije, bogatstva duha… U čemu Vi prepoznajete i pronalazite tu sličnost i srodnost ova dva grada?

Mislim da Berlin i Beograd dele sličnosti na raznim nivoima. Oba ova evrposka  grada su prošla kroz burnu istoriju, koja je naravno ostavila svoje tragove, srećom ne samo u negativnom smislu. Srodni su i duhom i moj je utisak da je Beograd prošao sličnu fazu 2000-ih godina kao što je Berlin 90-ih. Probudila se neka nova energija i pokrenuta novu generaciju, umetnike i muzičare, a uz to i privukla brojne posetioce. Ta dinamika novog početka ima svoje čari, ali takođe i ograničen period trajanja. Duh grada živi sve dok ljudi veruju u svoj grad i dok žele da ga oblikuju kroz svoj način života i rad. Postoje naravno i sličnosti u arhitekturi Berlina i Beograda, zbog uticaja istoka i zapada, što je posebno u Beogradu veoma zanimljivo. Za mene je svako putovanje u Beograd veoma inspirativno, a to prvenstveno ima veze sa ljudima otvorenog duha, koje sam tu sreo u poslednjih godina. Iz tih susreta su u međuvremenu nastala veoma bitna i draga prijateljstva, zahvaljujući kojima ću uvek biti vezan, koliko za Berlin, toliko i za Beograd.

Kako je izgledalo samo snimanje filma? Po čemu ćete možda posebno pamtiti rad na ovom svom prvom dugometražnom filmu?

Snimanje filma „Otvoreni kavez“ je za mene bilo veliko i važno iskustvo, posebno zato što je to bio moj prvi dugometražni film. Naš najveći uspeh, za mene nisu selekcije niti nagrade na festivalima, već činjenica da smo verovali u ideju filma i da smo je ispratili do kraja. Postoji veliki broj scenarija, koja se nikada ne snime ili ne završe, i to naročito kada su u pitanju prvi ili drugi film mladih reditelja. Mi smo, uprkos otežavajućim okolnostima, čvrsto verovali u projekat i zbog toga smo i uspeli. Snimanje filma je, naravno, timski rad i ja sam imao veliku sreću da sam okupio veoma angažovanu ekipu u Berlinu i Beogradu, koja je verovala u naš projekat. To je za mene bilo ne samo profesionalno, već i veliko životno iskustvno. Saradnja između mladih filmadžija iz Srbije i Nemačke je za obe strane na početku bila poprilično neobična situacija, ali su se svi članovi ekipe veoma brzo uklopili i razumeli, nezavisno od jezika ili porekla. Neki od njih se i danas  dan druže i posećuju, nezavisno od mene. To je takođe rezultat našeg rada u privatnom smislu i nešto čega se veoma rado setim.

Tokom snimanja „Otvorenog kavez“ nastala su mnoga lepa prijateljstva i neki su se članovi ekipe iz Nemačke vraćali više puta u Srbiju i kada više nije bilo obaveza oko filma. Šta je to što im se dopalo i zbog čega se vraćaju u Srbiju?

Mislim da mladi ljudi generalno vole promene, vole da se nešto novo dešava. U tom smislu je svako putovanje veoma zanimljivo ako si otvoren prema zemlji i ljudima koje tamo upoznaješ. Čini mi se da se članovima ekipe iz Berlina posebno dopao otvoren i gostoprimljiv mentalitet ljudi koje su upoznali u Srbiji. Možda su Berlinci pronašli nešto u našem društvu i razmišljanju, što im se dopada ili što im nedostaje u njihovoj sredini. Ja mislim da su se pozitivno iznenadili, jer se ono što su videli i doživeli uopšte ne poklapa sa nerealnom medijskom slikom o Balkanu, koja se decenijama plasira preko malih ekrana. S druge strane, to važi i za članove ekipe iz Srbije, koji su takođe razbili neke predrasude o ljudima iz Nemačke. Uvek je dobro kad lično upoznaš ljude.

„Otvoreni kavez“ je premijerno prikazan u Berlinu, a potom su usledile i nagrade i vrlo uspešne projekcije u Beogradu, na Kustendorfu i nekoliko drugih poznatih festivala. Koliko Vam znači predstojeća australijska premijera u Melburnu i saradnja sa Euraw Stories?

Svaka nova projekcija ovog filma me izuzetno raduje. Naravno da je prikazivanje u Australiji nešto posebno za nas, jer je zanimljivo saznati kako australijska publika reaguje na film. Meni je izuzetno drago da će film doživeti premijeru u okviru „Cultural Diversity Week-a“.  Generalno je veoma lepo da se ekipa iz Filmskog društva Euraw Stories angažuje oko projekcija evropskih filmova koji nastaju van „mainstream”-a. Društvo Euraw Stories zapravo pruža sjajnu mogućnost ljudima u Melburnu da vide  neke evropske filmove koje bi inače teško mogli gledati u bioskopima. Veliko hvala ekipi Euraw Stories zbog toga što rade!

Koliko Vam je bliska australijska kinematografija? Kakva je Vaša predstava o australijskom filmu i Australiji uopšte?

Moram da priznam da nisam ekspert za australijiski film.  Iz tog dela sveta poznajem filmove Džejn Kempion (Jane Campion) i Taiku Vajtitija (Taika Waititi), koji mi se izuzetno dopadaju, ali koliko znam oni su poreklom sa Novog Zelanda. Naravno, video sam na filmskim festivalima nekoliko filmova koji su nastali u koprodukciji sa Australijom, ali sve u svemu, nije baš često da se u Evropi nađu australijski filmovi na bioskopskim repertoarima. Pretpostvaljam da postoji veliki broj dobrih filmova i nadam se da ću u budućnosti imati priliku da vidim neke od njih.

S obzirom na to da ste živeli u nekoliko gradova i često putujete, koje mesto ili možda i više njih doživljavate kao svoj dom? Koji to predeli zauzimaju posebno mesto na Vašoj ličnoj mapi?

Da, to je tačno. Veći deo života sam proveo u Berlinu. Živeo sam jedno vreme i u Beogradu i Francuskoj. Velika je sreća da sam uglavnom mogao da biram gde ću živeti. Nemaju svi ljudi tu mogućnost i veoma  sam zahvalan da sam imao slobodu izbora. Naravno, sve sredine i svi gradovi imaju svoje dobre i ružne strane. Bitno je samo da se čovek oseća prijatno tamo gde živi i da ima mogućnost da se bavi onim čim želi, da može da ostvari nešto. Lično se nešt posebno ne identifikujem ni sa jednom zemljom. Nisam ništa posebno učinio ni za jednu državu, niti one za mene. Ono što je jasno i neizbrisivo je moja duhovna identifikacija sa regionom u kojem sam rođen i sa narodom iz kojeg sam potekao. Mislim da možemo i treba da budemo ponosni na naše stvaraoce i ljude koji su dali pozitivan doprinos našem društu, a ne na one koji su ga vodili u pogrešnom pravcu. Moj dom je tamo gde je moja porodica i gde su moji najbliži prijatelji. To što se oni i ja selimo s vremena na vreme, ne menja činjenicu da tačno znamo odakle smo došli.

Na čemu trenutno radite? Možemo li u skorije vreme očekivati novi film?

Završili smo nedavno novi igrani kratkometražni film „Sretan put“ (Bon voyage) koji će biti prikazan na 64. Festivalu Kratkometražnog i Dokumentarnog Filma u Beogradu. Nadam se da će i ovaj novi film doživeti zanimljiv festivalski život. Najbitnije je da film putuje i da ga ljudi gledaju, zato ga i pravimo. Radimo trenutno na novom dugometražnom filmu i priča je poprilično kompleksna, tako da zahteva određeno vreme, ali sam ubežen da ćemo i taj projekat ostvariti. Sve u svoje vreme.

Australiana Serbahttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/03/Galic_Sinisa_director-1024x683.jpghttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/03/Galic_Sinisa_director-150x150.jpgAustraliana SerbaEuraw Stories za vASAustralija,australijska premijera,Beograd,Berlin,Euraw Inc.,Euraw Stories,film,Film Festival Sopot,Jelena Rakocevic,Kustendorf,Leni Wesselman,Melburn,Nenad Okanovic,Open Cage,Otvoreni kavez,premijera,projekcija,Sinisa GalicNedavna australijska premijera nemačko-srpskog filma Otvoreni kavez u Melburnu pravi je kuriozitet, s obzirom da retko koji film iz našeg regiona doživi projekciju u Australiji. Obično se prikazuju na festivalima koje organizuje i prati isključivo naša dijaspora u ovoj dalekoj zemlji, dok je Otvoreni kavez prikazan za australijsku publiku...Internet Magazin