Aleksandar Živković je srpsko-australijski violončelista i muzikoterapeut svetskog renomena, koji ima iza sebe nastupe širom sveta sa vodećim muzičarima našeg doba. Sa velikim uspehom se već dugo bavi i muzikoterapijom. Međutim, pre nego što kažemo nešto više o Aleksandrovoj impresivnoj umetničkoj biografiji, ne možemo, a da ne spomenemo i njegovu zanimljivu porodičnu priču. Mnoge generacije sa osmehom pamte njegovu baku i dedu, naše legendarne harmonikaše Tineta i Radojku, čije se neverovatne, virtuozne interpretacije narodne muzike i danas slušaju. Milutin Tine i Radojka Živković zlatnim slovima su upisani u istoriju naše narodne muzike ne samo kao čuveni harmonikaški duet, već i kao vrhunski kompozitori i muzička pratnja mnogih poznatih pevača. Više puta su nagrađivani i prestižnim priznanjima u nekadašnjoj Jugoslaviji, Velikoj Britaniji i drugim zemljama. Održali su preko 11 000 koncerata i brojne turneje širom sveta. Tine i Radojka su i podučavali mnoge danas renomirane umetnike, te nije neobično što su svoju ljubav prema muzici preneli i na svoju decu i unuke. Tako je njihov sin Slobodan, otac našeg sagovornika Aleksandra, završio Muzičku akademiju u Beogradu, usavršavao se u Moskvi i postao jedan od vodećih pijanista i klavirskih pedagoga svoje generacije, a već dugo predaje klavir na univerzitetu u Vologongu u Australiji. Muzičar je i Aleksandrov stric Zoran, koji svira violinu. Aleksandar i njegova sestra Marija, izuzetna violinistkinja i operska pevačica, takođe su nastavili stopama svojih predaka, a zanimljivo je da su zapravo šesta generacija muzičara u svojoj porodici! Tako duga muzička porodična tradicija izuzetno je retka i Aleksandar je na najlepši mogući način nastavlja. Smatraju ga za jednog od najsvestranijih muzičara današnjice. Učio je i usavršavao se kod čuvenih violončelista Aleksandra  Kiriloviča Fedorčenka, Marka Bonetija, Džordža Pedersena i mnogih drugih velikih muzičara. Školovao se u Beogradu, Sidneju i Londonu i stekao zvanje magistra violončela i muzikoterapije, a uz to se posebno specijalizovao za izvođenje Baha i barokne muzike na modernom i baroknom violončelu. Ima iza sebe ne samo veliki broj nastupa kao solista i član kamernih ansambala, već i niz prestižnih nagrada, među kojima svakako treba izdvojiti najznačajniju australijsku nagradu iz domena klasične muzike „Sir David Martin Memorial Award“. Zanimljivo je da je i na Kolarcu nastupao još kao srednjoškolac, ali iako ima zaista izvarednu međunarodnu karijeru, u svom odraslom dobu još nije svirao u rodnom Beogradu. Često se događa da naši vrhunski muzičari koji žive u inostranstvu, iako to žele, iz različitih razloga nemaju priliku da sviraju u svojoj zemlji i nadamo se da će se to promeniti u budućnosti.

Inače, Aleksandar se sa uspehom bavi i muzikoterapijom i ima izuzetan međunarodni ugled kao predavač u ovoj oblasti, a izvesno vreme je bio i predsednik Udruženja muzikoterapeuta Australije australijske države Novi Južni Vels (Australian Music Therapy Association Inc, New South Wales). Ima i bogato, dugogodišnje iskustvo u radu sa pacijentima i uopšte važi za vrhunskog stručnjaka za muzikoterapiju. Ovom prilikom razgovarali smo sa Aleksandrom najpre o njegovom odrastanju u slavnoj muzičkoj porodici i sećanjima na baku Radojku i dedu Tineta. Duhovito, srdačno i s ljubavlju, govori i o mnogim drugim zanimljivim temama. Aleksandar je jedan od onih ljudi koji plene svojom otvorenošću i toplinom, te vrlo brzo pošto ga upoznate imate utisak kao da pričate sa dragim, starim prijateljem, kako to obično biva sa ljudima koji zaista vrede i prilaze ljudima čista srca.

Malo je porodica poput tvoje, koje u svakoj generaciji iznedre vrsne muzičare. Kako je izgledalo odrastanje u jednoj takvoj porodici? Kako pamtiš Radojku i Tineta Živkovića, legende naše tradicionalne muzike, vrsne muzičare i intelektualce?

Baka Radojka i deda Tine su mi ostali u najlepšem sećanju. Prema njima sam osećao izuzetno poštovanje, ljubav i zahvalnost za sve što su nam pružili. Povrh svega, bili su imućni i imali mogućnosti da nam priušte sve što želimo. Meni su recimo kupili moje prvo italijansko violončelo, a sestri violinu. Naravno, daleko od toga da su nam bili potpora samo finansijski, već su pre svega bili veoma važni u mom odrastanju i stub porodice u svakom smislu. Oni su bili izuzetno voljeni i poštovani i od našeg naroda. Moja sestra i ja bili smo veoma ponosni zbog toga. Ima jedna lepa dogodovština koju pamtim iz detinjstva… Moja muzička škola „Vučković“ je u centru i hvatao sam autobus za muzičku u Franša Deperea. U to vreme je to bio autobus broj 13, a sad je valjda to 31. Jednom dok sam čekao prevoz, čuo sam neku ženu kako kaže – „evo stižu Radojka i Tine!“ Pomislio sam – kako stižu, kad su na turneji? Mislim da su tada bili u Švajcarskoj. Gledao sam gde su moji baba i deda, misleći da ona stvarno govori o njima, a onda sam je pitao – „izvinite, a gde su Radojka i Tine?“ Kaže ona – „pa zar ne vidiš harmoniku?“ Mislila je na tzv. autobus–harmoniku. Toliko su bili popularni, da su po njima zvali te autobuse! Uz njih sam tada znao sve poznate muzičare narodne muzike tog doba, kao što su Gordana Stojićević, Cune Gojković, Tozovac, Lepa Brena, Merima Njegomir i mnogi drugi, ali i Ceca ili recimo Dragana Mirković, koje su u to vreme bile jako mlade, kao i ja. Imao sam prilike da ih sve upoznam, rastao sam s njima, tako da za mene biti slavan nikad nije bilo nešto posebno, kao sad za ove nove generacije. Kao – „jao pa ti znaš Lepu Brenu?“ Pa šta? Lepa Brena je kao i svaka druga osoba, samo što peva, zar ne? Pored toga, znao sam preko roditelja i mnoge klasične muzičare. Donji sprat naše kuće, gde su živeli baba i deda, bila je akademija narodnih muzičara, a gornji sprat gde smo mi živeli, to je bila akademija za klasičnu muziku. Tu su dolazili muzčari kao što su Vadim Repin, njegov profesor je Gregori Žislin, zatim Majkl Fleksman, Dejvid Margets, Irina Bučkova, Kazimir Mihalik… Bio je naravno i profesor Aleksandr Kirilovič Fedorčenko, on je dolazio mnogo puta. To mi je bio tad profesor iz Moskve. Bio nam je gost i Nikola Anđelić kao dete. Pošto sam violončelista, čeliste najbolje pamtim. Naša kuća u Lamartinovoj 20 je uvek bila puna tih nekih muzičkih svetkovina. Imam baš lepe uspomene iz detinjstva.

Muzikom se bave i tvoj otac i sestra. Koliko imate priliku da sarađujete? Kako jedno takvo okruženje utiče na tebe?

Naš tata je još 1968. godine završio klavir u Beogradu i posle toga magistrirao na konzervatorijumu Čajkovski u Moskvu u klasi Leva Vlaseka. Na pijanističkom takmičenju u Zagrebu 1971. dobio je 2. nagradu, a prva nije dodeljena, pa se jako razočarao. Bilo je tu svega. Kasnije je preko 20 godina radio kao profesor u Muzičkoj školi Mokranjac i ostao tu do dolaska u Australiju 1992. Do Marijinog i mog dolaska ovde, pratio nas je kao klavirista. Inače, prvo je bila ideja da i nas dvoje učimo klavir i išli smo na časove kod legendarne Lili Petrović. Međutim, tatina koleginica iz Mokranjca Jelena Abramović, koja predaje violinu, rekla je:  „Zašto tri klaviriste u kući da budu? Zar nije bolje da muzicirate zajedno?“ Tata se složio i pitao je šta predlaže, a ona je rekla: „Daj Mariju kod mene na violinu, a Saša neka ide na violončelo.“ Tako smo mi postali trio. Išli smo i na takmičenja i zajedno i solistički i dosta putovali. Imam puno lepih sećanja i iz tog vremena. Ovde u Australiji tata je profesor na Vologong konzervatorijumu već 20 godina. Sestra je bila izuzetna violinistkinja, ali je po dolasku u Australiju odlučila je da se bavi pevanjem. Završila je studije solo pevanja u Sidneju i Londonu, a onda se vratila u Beograd pre 10 godina. Dok je živela ovde, ona, otac i ja smo dosta sarađivali i nekoliko godina vodili Australijsko kulturno i umetničko društvo, koje je okupljalo krem muzičkih umetnika Sidneja. U okviru toga smo imali i amaterski hor „Mokranjac“, sa kojim smo čak uspeli da dobijemo prvu nagradu na jednom ovdašnjem horskom takmičenju. Tom prilikom smo između ostalog izveli i Mokranjčevu „Heruvimsku pesmu“ i Australijanci su bili zatečeni lepotom njegove muzike. Mislili su da je Palestrina, jer zaista jesu za poređenje i možemo biti ponosni zbog toga. Celo to horsko iskustvo je bilo zanimljivo i tako smo sestra i ja počeli da se bavimo pevanjem. Oboje smo studirali kod Araks Mansurijan, čuvene jermenske operske pevačice. Sestra je kasnije u Londonu završila podstdoplomske studije pevanja, a ja muzikoterapije. U Sidneju mi je profesorka pevanja uvek govorila da fraziram kao što sviram čelo, a profesor čela da fraziram kao što pevam, što je bilo malo zbunjujuće. (smeh) Inače, Araks Mansurijan je sestra čuvenog jermenskog kompozitora Tigar Mansurijana. Ona se udala za jednog Australijanca jermenskog porekla i došla ovde. Mi smo bili njeni prvi učenici i tada još nije znala engleski, pa smo pričali s njom na ruskom, jer smo srećom oboje učili i taj jezik u školi. Kasnije u Londonu, moj profesor violončela takođe je bio Jermenin iz jedne velike muzičke porodice.

Kakve uspomene si poneo iz Beograda svog detinjstva i rane mladosti? Kako doživljavaš rodni Beograd danas?

Moj rodni Beograd je uvek u mom srcu zbog svoje lepote i kosmopolitizma, zbog srdaćnosti sa kojom dočekuje svakog gosta, zbog svojih vrednih kulturnih manifestacija kao što je recimo Međunarodno takmičenje muzičke omladine, i tako dalje. Kao dete sam imao tu čast da sam poznavao čelistu Gzavijea Filipa (Xavier Phillips), koji je na ovom takmičenju dobio nagradu publike. Nekako kao da sam rastao zajedno sa tim takmičenjem. Stvarno je lepo bilo biti u centru muzičkih događanja. Beograd je po pitanju kulturnih dešavanja na neki način i dalje veća metropola od Sidneja, bez obzira što ovde imamo čuvenu operu i možemo da dovedemo bilo koga. U Beogradu ima puno raznih sadržaja. Kad sam bio tu u jesen 2015. bio je koncert Apokaliptike i mnogo mi je žao što na kraju nisam uspeo da odem, a baš sam želeo. Uvek kad dođem ima mnogo koncerata i drugih dešavanja koja me zanimaju, ali ne može uvek sve da se stigne. Inače, u proseku jednom godišnje idem u Beograd. Od 2008. nisam promašio ni jednu godinu, čak ni ovu 2017. kada sam bio baš tokom zime na minus 22.

Kako su izgledali tvoji muzički počeci? Ko je najviše uticao na tebe u tom periodu?

Zahvalan sam mom pokojnom profesoru Kiriloviču, koji me je spasao na neki način. On je bio profesor u Moskvi i došao je u Srbiju zbog mladih talenata. Čuo me je te 1986. kako sviram na republičkom takmičenju u Stankoviću i oduševio se. Svi su hteli da studiraju u Moskvi i moj otac je kao moskovski đak to želeo i za mene. Međutim, Kirilovič je rekao da će on dolaziti i držati časove i da me otac nikako ne šalje za Moskvu, da me ne kvari. Tada sam nekih 13 godina i on je smatrao da tek kad stasam za studije treba da idem tamo. Pitao sam se zašto, da bih kasnije čuo jako ružne priče o mladim ljudima i kako su prolazili u moskovskim internatima. Radio je sa mnom 3-4 godine i kad bih previše vežbao, poslao bi me u park bez violončela, samo sa notama, da vežbam glavu, a ne samo prste. Bilo je puno takvih dogodovština. (nastavak na sledećoj strani)

Australiana Serbahttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/06/1-Aleks-e1498174585980.jpghttp://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/06/1-Aleks-e1498174585980-150x150.jpgAustraliana SerbaIntervju PLUSAleksandar Živković,Aleksandr Kirilovič Fedorčenko,Alexander Chaushian,Australija,Beograd,Cello Therapy,Gold Coast,gusle,harmonika,klasična muzika,London,Marija Živković,Melburn,Milutin Tine Živković,muzika,muzikoterapija,Nataša Šarčević,Radojka Živković,Royal College London,Sidnej,Sir David Martin Memorial Award,Slobodan Živković,Srbija,St. Laurence Piano Trio,Tamara Anna Cislowski,Tine i Radojka,UTS,violončeloAleksandar Živković je srpsko-australijski violončelista i muzikoterapeut svetskog renomena, koji ima iza sebe nastupe širom sveta sa vodećim muzičarima našeg doba. Sa velikim uspehom se već dugo bavi i muzikoterapijom. Međutim, pre nego što kažemo nešto više o Aleksandrovoj impresivnoj umetničkoj biografiji, ne možemo, a da ne spomenemo i...Internet Magazin